BRANKO LOĐINOVIĆ (1927–2024)
Branko „Čičan“ Lođinović (1927–2024), partizan, svedok i borac za slobodu Srema.
Branko Lođinović, drug Čičan, iz fruškogorskog sela Grgurevci, penzionisano vojno lice, partizan i svedok stradanja sela Grgurevci, preminuo je u svom rodnom mestu 2024 godine okruzen porodicom i prijateljima.
Bio je redovni učesnik u protokolu tokom obeležavanja značajnih datuma vezanih za Drugi svetski rat.
Rođen je u sremskom selu Grgurevci 1927. godine. Tokom Drugog svetskog rata priključio se partizanima. Najveći deo svog profesionalnog angažmana proveo je u Sarajevu.
Bio je borac Šeste vojvođanske brigade i istakao se tokom borbi u Bosni. Učesnik je oslobađanja Srema od fašizma 1944. godine. Prema ličnom svedočenju:
„Prvo smo oslobodili Inđiju. Sećam se kako je majka jednog našeg palog druga, kad nas je dočekala tamo, da ih oslobodimo, zaplakala i rekla: ‘Deco moja, ala je sloboda skupa.’ Posle smo oslobodili Rumu, kad smo došli do Sremske Mitrovice, ona je bila utvrđen grad, sve bodljikava žica, mine. Moja grupa i ja razorili smo bunkere i polako smo se povukli. Moje rukovodstvo, Kosta Nađ komandant i drugi, rekli su da možemo Mitrovicu razoriti do mraka, ali šta će stanovništvo, šta će biti s civilima, stradaće oni i zgrade. Treba osvojiti grad tako da se očuvaju stanovništvo i najvažniji objekti. Nemci, Princ Eugen divizija, bili su raspoređeni po kućama, tako da smo mi stali, prvu noć, drugu noć. Zvali su Kamenjara da ostavi Mitrovicu, da idemo za Suboticu, a on kaže: ‘Zar mi oslobodili pola Srbije i Srema, a Mitrovicu da oslobodi neko drugi?’ Onda je on naredio: ‘Juriš!’ I mi juriš, svi, bez obzira ko padne, ko ne padne, i došli smo u grad u pet sati ujutru 1. novembra 1944. godine, oslobodili smo Sremsku Mitrovicu. Nemci su se povukli na Generalni kanal i posle, 36. i 16. divizija krenule su ka Subotici, usledila je Bitka na Batini, jedna od najtežih. Tad sam bio kurir, nosio sam komandantima naređenja, preko Dunava i nazad.“
Nosilac je brojnih ratnih i mirnodopskih priznanja, a 2019. godine dobio je Novembarsku nagradu, najviše gradsko priznanje Grada Sremske Mitrovice.
(6. jun 1942)
Masakr u Grgurevcima
Svedočanstvo tragedije i otpora – Branko Lođinović
Selo Grgurevci, smešteno u podnožju Fruške gore u Sremu, bilo je 6. juna 1942. godine mesto jednog od najstrašnijih zločina u okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata. Tog dana, u krvavoj raciji koju su sprovele jedinice nacističke SS divizije „Princ Eugen“, uz asistenciju ustaša i lokalnih folksdojčera, selo je doživelo genocidne razmere stradanja.
Poziv Grgurevčanima da dođu u centar sela i crkvenu portu upućivali su domaći Nemci. Onima koji su se premišljali, pretili su likvidacijom, ističući da im se, ako dođu na razgovor, neće ništa desiti.
„Kako je moja kuća blizu centra, ja sam te stvari posmatrao svojim očima. Čim su se Grgurevčani skupili, počelo je premlaćivanje i vređanje. Opkoljeni, poniženi i uplašeni, moji prijatelji, komšije, poznanici, kumovi, obični ljudi seljaci, među kojima je bio i moj otac Slavko, pošli su ka Orašju. Zašto se nisu opirali, meni ni danas nije jasno. Jedino što mi pada na pamet jeste svest o tome da nikome ništa nisu krivi, što je davalo nadu da će se sve dobro završiti“
Zločin nad civilima
Po unapred pripremljenom planu, nemačke i kvislinške snage opkolile su selo u ranim jutarnjim satima. Svi muškarci, stariji od 15 godina, privedeni su pod izgovorom „provere identiteta“. U stvarnosti, Grgurevci su već bili označeni kao „neposlušno“ selo – aktivno u saradnji s partizanskim jedinicama i u pružanju pomoći borcima Narodnooslobodilačkog pokreta.
Tog dana je, prema najpouzdanijim izvorima, ubijeno oko 300 muškaraca iz sela. Među njima su bili i najbliži članovi porodice tada petnaestogodišnjeg Branka Lođinovića – njegov otac Slavko i brat. Tela su ostavljena na licu mesta, a selo je potom opljačkano, spaljeno i sistematski uništeno. Uništeno je 288 srpskih kuća, 38 ambara i 136 drugih zgrada. Uništene su porodice, spaljeni rodovi, i raskinute su generacijske veze jednog celog sela.
Branko Lođinović – svedok i borac
Branko Lođinović, tada dečak, svedočio je zločinu iz neposredne blizine. U svojim kasnijim intervjuima i govornim nastupima, govorio je o tome kako su on i ostali mladi meštani sakupljali tela svojih bližnjih i suseda, pokušavali da identifikuju mrtve i da im, u uslovima okupacije, daju poslednji ispraćaj. Bio je jedan od retkih koji su preživeli masakr, a kasnije je postao glas sećanja i opomene.
Nakon ovog zločina, Lođinović se priključuje partizanskim jedinicama, konkretno Šestoj vojvođanskoj brigadi, i aktivno učestvuje u borbama u Bosni i u oslobađanju Srema 1944. godine. Njegovo lično svedočenje oslobađanja Sremske Mitrovice, u kojoj se zalagao za očuvanje civilnih života i urbanih struktura, danas predstavlja dragocen dokument o etici i strategiji partizanske borbe.
Posle rata – život posvećen sećanju
Lođinović je nakon rata proveo profesionalni život kao vojno lice, uglavnom u Sarajevu, ali se vratio u Grgurevce, gde je ostao do smrti. Bio je redovan učesnik komemoracija, govorio na godišnjicama masakra, i neumorno podsećao na potrebu da se ovakvi zločini nikada ne zaborave, niti ponove. Bio je živi most između prošlosti i sadašnjosti, čuvar kolektivne memorije i oličenje borbe protiv zaborava.
U znak priznanja za život posvećen otporu, istini i zajednici, dobio je Novembarsku nagradu Grada Sremske Mitrovice 2019. godine – najviše gradsko priznanje.
Sa svojom suprugom Grozdanom (Cicom) proveo je pola veka zajedno. Izrdoili su dvoje dece, unuke i praunuke
Često je voleo da kaze:
”Živim isto kao i ranije. Čitam puno, malo pišem. Hodam, imam prijatelje, imam unuke i praunuke. Ili oni dođu, ili ja odem do njih, nisam usamljen.”
Poruka za budućnost :
„Zar da zaboravimo gde su nam pobili očeve i braću? Mi smo išli u borbu ne iz mržnje, već da se to više nikome ne dogodi.“
— Branko Lođinović „Čičan“